© Carmen Ezgeta

Vraca mi se okus    
kao poslije bolesti.   
Strah me kad se sjetim    
kuda me to moglo odvesti...   

Osmjeh mi se vraca.   
Neces me prepoznati.    
Kao na slobodi   
opet ucim jesti, hodati...   

Otkako te ne volim    
opet nocu kise moje...    
izgubljeni zvuci, boje...    
Ni sa kim ih ne dijelim.   

Otkako te ne volim   
neko mi iz vlaka mase...   
prazno mi je, ali lakse...   
Otkako te ne zelim.   

         Pitao sam ljude:
                 Kol'ko ce to trajati?
                         Moze li se umrijeti?
                               Hocu li se poslije kajati?

    Gnjavio sam ljude.
    Pravio sam paniku.
                     Prejako je svjetlo...
                             samo da se oci naviknu...

Otkako te ne volim
opet nocu kise moje
izgubljeni zvuci, boje...
                   Ni sa kim ih ne dijelim.

              Otkako te ne volim
              neko mi iz vlaka mase...
              Prazno mi je, ali lakse...
                               Otkako te ne zelim.

                      Otkako te ne volim.

Arsen Dedić