Veceras cemo za njih voljeti.

      Bilo ih je 28.
                             Bilo ih je pet hiljada
                                                                 i
                                                                     2
      8.

Bilo ih je vise nego sto je ikad i u jednoj pjesmi bilo ljubavi.

           Sad bi bili ocevi.
                                         Sad ih vise nema.

Mi,
       koji smo po peronima jednoga vijeka odbolovali samoce svih
                   svjetskih Robinzona,
mi,
       koji smo nadzivjeli t
enkove a nikog nismo ubili

      mala, velika moja,
                                     veceras cemo za njih voljeti.

I ne pitaj
                 jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj
                 je li se moglo nazad dok je posljednji put,
                 crven kao komunizam,
                                                     gorio horizont njihovih zelja.

Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
                                             presla je buducnost ljubavi.

        Nije bilo tajni u polegnutoj travi.
               Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispustenim ljiljanom.
                       Nije bilo tajni u raskopcanom prvom dugmetu
                                                                                 tamo gdje svrsava vrat.

                Bile su noci, bile su zice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
                               bili su vlakovi koji se vracaju prazni i pusti,
                                                             bili su vlakovi...
                                               i makovi...
                                       i s njima,
                         s tuznim makovima jednog vojnickog ljeta,
                s divnim smislom podrazavanja, takmicila se njihova
                                                                                                       krv.
                 

                          A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Juznim Bulevarima
                                                         i Obalama Rastanka, na Crvenim Trgovima i
                                                   Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
                                         cekale su Ane, Zoje, Zanet.
                                 Cekale su da se vrate vojnici.
                          Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena dat ce djecacima.

Nisu se vratili.
 

 

          Preko njihovih
                                     st
          rijeljanih ociju presli su tenkovi.
          Preko n
          jihovih
                                     strijeljanih ociju.
          Pre
          ko njihovih
                                     nedopjevanih marseljeza.
          Pr
          eko njihovih
                                     izresetanih iluzija.

           

                                   Sad bi bili ocevi.
Sad ih vise nema.

 

    Na zbornom mjestu ljubavi
                                                     sada cekaju kao grobovi.

           

        Mala, velika moja,
                                           veceras cemo za njih
                                                                                   voljeti...

Izet Sarajlic

(1930 - 2002)